Tihovanje ili meditacija izbor je vas

Da li vam je potreban mir?

Odvojite pažnju od čula – tihovanjem…

 

Kao i sve istočnjačke meditacije, tako i hrišćanska , molitvena tihovanja uspostavljaju ravnotežu unutrašnjeg života usmeravanjem pažnje od svega čulnog ka vančulnom.

U tihovanje se ulazi sužavanjem čulnog polja, svođenjem broja, obima i inteziteta senzacija koje primamo iz materijalnog sveta na minimum, uz umirenje unutrašnjeg svega, misli osećanja do potpunog mira. Iz toga se i izvodi naš naziv „tihovanje“, kao što se u osnovi pojma „isihasta“ nalazi grčka reč mir.

Nema sumnje da se u osnovi mediteranja i molitvenih tihovanja nalazi nastojanje da se dosegnu viša stanja. Ponegde se, pre svega na Istoku, naglasak stavlja na više stanja svesti – svesnosti i „potpunog prisustva“, a negde, kao kod nas, na stanje duše i njeno sjedinjenje sa Duhom svetim, pri čemu se razume da se to postiže i kroz čistotu tela takođe, kao i da se i telesno oseća blagodat Duha svetoga, koja prožima telo i čini mu dobro. U svakom slučaju, sve to se postiže kroz primanje neobičnih energija.
Unutrašnje tihovanje je najsigurnije sredstvo za održavanje duhovne plamene revnosti. Sabrani čovek gori, jer on sabira sve snage slično sunčanim zracima u žiži, da bi zatim proizvele jaku toplinu i razgorele se. Sa unutrašnjim sabiranjem povezana je toplota: Duh u neku ruku sreće samog sebe i uzbuđuje se od radosti. Unutrašnje tihovanje znači spremnost i snagu za delanje. Onaj koji je sabran je jak, kao uređena vojska, dok je rasejani slab i stalno pada.

Ostati sabran u sebi

Unutrašnje sabrani ima uvid u svu svoju unutrašnjost: onaj koji stoji u sredini nadgleda sve radijuse istovremeno; a ko se udalji od centra, može da sagleda samo jedan radijus. Unutrašnje sabrani ima uvid u sve pokrete unutrašnjih sila i može njima da upravlja. Rasplamsavanje duha, sile i moći osećanja, pretstavlja istinski duh plamene revnosti. Stoga uvek važi zahtev: ostani unutra u sebi, i nećeš nikad prestati da revnuješ. Tako je molitvena sabranost osnovni uslov duhovnog života. Njeno razvijanje zavisi od već spomenute tri snage duše i od njima pripadajućih telesnih funkcija: 1) pažnja uma pri tihovanju čula; 2) napregnutost, postojanost volje pri napetosti mišića; 3) trezvenost srca pri uzdržavanju od lenosti i telesnih uživanja.

Odnos sa Bogom se gradi postepeno

Unutrašnje povlačenje s početka je kratko i površno, kasnije se učvršćuje i postaje neizmenljivo – često se satima ostaje pred Bogom. Ko ovo stanje jednom okusi, on može na njega da se podseća, za njim da žudi, njemu da teži – ali ono se ne može ni dovesti ni zadržati – ono dolazi samostalno. Nama ostaje samo jedno: kad se to stanje približi, da ga čuvamo i damo mu mogućnost da dejstvuje, prema našim moćima. Ako se pazi na stremljenje povlačenja u sebe i ako mu se, koliko je to moguće, sledi, onda će se prebivanje pred Bogom događati sve češće i duže dok ne postane trajno. Čim to nastupi, Carstvo će se Božje u nama otvoriti.“

Šta je najvažnije u duhovnom životu?

„Najvažnije je, mislim, čuvanje srca u miru. Ne uznemirujte se ni po koju cenu. U srcu treba da vlada mir, tišina, ćutanje, tihovanje. Misleni haos je stanje padših duhova – (demona, duhova koji su otpali od Boga). Naš um, međutim, treba da je sabran, jedinstven, pažljiv. Samo u jedinstveni um može se useliti jedinstveni Bog“.

Poruke oca Tadeja.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Arhiva

Facebook