Samoisceljenje

ljubav9vibracije

 

Činjenica je da svakoga dana sve više i više ljudi uzima moć sebi nazad i ne naseda na tuđa uverenja. Veoma mi je drago zbog toga. I svakoga dana se radujem jer srećem ljude koji se svesno ograđuju i ne žele više da budu deo starog sistema, ugrađenog programa… Ali, dobar deo njih govori kako se bori sa tim, ali ja kažem da ni to nije dobro, jer ako se boriš protiv toga daješ mu na značaju, daješ mu fokus, bez obzira da li si za ili protiv. Najbolji način da se borite jeste da ne budete deo toga.

Ali, samo da znate, potrebno je više od samog pozitivnog mišljenja. Potrebna je upornost i namera za pozitivno mišljenje. A svemu tome je, takođe, potrebna podrška podsvesnog uverenja.

Ako vam vaša podsvest govori da je to samo neka čudna priča, nešto što se dešava nekom drugom, a svesni um kaže da će misliti pozitivno (setite se procenata iz prošlih priča – svesni 5% a podsvesni 95%), šta mislite ko će tu dominirati?

Ako pozitivno mišljenje praktikujete samo svesnim umom, vi doprinosite samo 5%. Znači, ako podsvest ne podržava ta uverenja, tada se borite sa samim sobom i nećete moći da uvidite izražavanje pozitivnih misli.

Hajde sada da celu priču prenesemo na svakodnevni život.

Kako to izgleda na praktičnom nivou: Neko ko zna za ovaj prirodni zakon, i zna šta su uverenja – ne oseća se dobro, ima prehladu, boli ga glava ili nešto slično…, šta tada radi? On veruje i zna da pozitivnim mislima, svojom energijom može sebi pomoći, ali bol u glavi, u grudima nadjačava tu svesnu misao. Podsvest odmah reaguje: da popije lek, da ide kod lekara za dijagnozu…? Hajde sada da celu priču prenesemo na svakodnevni život. Ja vam neću reći da ne popijete lek ili da ne idete kod doktora. Ali, kažem da pre nego što odete kod doktora pogledate šta se dešava u vašem životu u takvoj situaciji.

Ljudi su imali urođenu sposobnost izlečenja milionima godina pre nego što su postojale medicinske škole. Kada se posečete nije vam potreban doktor da vam zaceli rana, to telo radi samo, tako je i sa svim bolestima. No, vratimo se u detinjstvo u onih prvih 6 godina. U prosečnoj porodici, kada bi se dete razbolelo (ili bilo ko u porodici), uobičajena konstatacija roditelja je da se mora otići kod doktora. To je bilo programiranje, a lekcija je bila ta: da bih se izlečio moram otići kod doktora, a ne da se mogu izlečiti sam.

Eto, imamo informaciju odakle nam iz podsvesti izlazi šta treba uraditi u toj situaciji.

Šta dalje imamo u našem programu?

Mnogi ljudi kažu da su se osećali bolje na putu ka doktoru, ili dok su čekali u čekaonici. Ispada smešno, ali nije. Dok nisu prihvatili program, bili su u mogućnosti da se sami izleče, ali sada imaju program koji kaže da za to treba da se ode kod doktora.

Lekcija nije bila da naučimo šta doktor treba da ti uradi, već samo da odemo kod njega. Ljudi se razbole i ne mogu sami da se izleče jer program nalaže da treba da odu kod doktora. Postoji obaveza da se ode kod doktora i u njegovom prisustvu ta obaveza je urađena, jer program ne kaže da on nešto treba da radi, već samo da odete. I odjednom, mogućnost da se sami izleče, počinje da radi, i u čekaonici se osećate mnogo bolje – dok niste došli. Poprimljen je program koji ograničava. A zatim ste uspeli tako što ste pratili taj program samo time što ste otišli kod njega. I to je sve što treba da uradite, samo da odete.

Koliko ljudi ste čuli da su imali strašne zubobolje, a čim reše da odu kod zubara ili kad stignu tamo zub prestane da boli?

Vaša fizička ekspresija je kao ogledalo vaših životnih iskustava. Ljudi koji su srećni – zdravi su. Znači, kada ste u fazi „raj na Zemlji“, sigurno je da se nećete razboleti. Tada ste potpuno zdravi. Ali, kada se iz te faze vratite u „stvarni život“ tada dolazi do bolesti. Kada ste bolesni, odmah pomišljate da nešto nije u redu sa vašim fizičkim telom.

Nije to počelo od biologije; svega 2% bolesti je povezano sa genetikom, a ostalih 98% se pripisuje okruženju. Kada osoba kaže da ima gen raka dojke, odmah pomisli da će ga i ona dobiti. 50% žena koje imaju taj gen dobiju rak dojke. Šta je sa ostalih 50% koje imaju taj gen, a nisu ga dobile? Nikada nisu proučavane one žene koje ga nisu dobile, već samo one koje jesu.
U čemu je razlika i šta to drugačije rade ove žene koje to nisu dobile? Njihov životni stil je drugačiji. Njihovi stresovi, strahovi, brige nisu isti kao kod žena koje su se razbolele. Geni vas čine sklonima da dobijete bolest, ali ta sklonost se zasniva na tome kako vi gledate na život.
Istorija je pokazala da kada porodica koja ima istoriju sa rakom usvoji dete, usvojeno dete ima istu procentualnu mogućnost da dobije bolest kao i biološki naslednik. A to dete je došlo iz potpuno drugačijeg genetskog stabla. Znači, nisu geni izazvali bolest, već način života, pogotovo kada on uključuje stres. Nema mesta čuđenju što je toliko ljudi bolesno. Svakim danom su pod sve većim stresom, upleteni u mrežu, poprimili disharmonične vibracije i tada se dešava i disharmonija tela. Znači vaš je život ogledalo onoga što vidite, osećate, preživljavate…

Smanjite gas i sagledajte stvari. Ako ne znate šta je uzrok, odmah se zapitajte: da li sam srećan u životu, kakvo mi je emotivno stanje, da li radim ispravnu stvar u smislu podrške mom telu.., hajde da napravim temeljan pregled stvari.

Kako postajete svesniji, tako vam se u životu počinju dešavati čuda.

Isus je rekao: „Vi to možete da radite bolje od mene, ali vi ne verujete.“
I to je apsolutna istina. Kada imate punu kontrolu svoje svesti, sa tim verovanjem vi stvarate čuda.

Daću vam za primer čudo spontane remisije. Osoba koja ima neizlečivu bolest jednostavno kaže sebi da joj je dosta svega, da neće više da bude bolesna, da će promeniti pogled na život. I čim se to desi, tada se dešava ono što nazivamo spontana remisija. Neki bi to nazvali čudom, ali to je potpuno preuzimanje kontrole nad svešću i manifestovanje života u kom ste potpuno svesni i prisutni, i uvid tome šta donosi harmoniju u vaš život.

Nesvesna podsvest može postati svesna kroz promenu. Uz pomoć svesti možete sagledati šta se dešava, ona je ta koja ima perspektivu.

„Mi kao ljudska bića treba da se okrenemo ka onome što MISLIMO da će nas usrećiti.“

Lepo zvuči… Prava udica! Još samo da se čovek na nju upeca. Kako mi znamo šta će nas usrećiti? Iz ovog stanja uslovljenosti mi nemamo pojma šta je to što nas može usrećiti!

Tako se jedan čovek, pre nego što je postao svestan, na ovo upecao.

Želeo je da kupi sportski auto. Mislio je da će biti srećan ako bude imao taj super auto. Kada je kupio auto, nije postao srećniji, čak šta više dobio je tri kazne za brzu vožnju, jer nije mogao da jurca sa njim po gradu. Na kraju mu je taj auto postao teret. Program da će ga taj auto usrećiti je bio pogrešan. Ne može vas auto usrećiti. Na kraju je shvatio da nas ne mogu materijalne stvari usrećiti.

I jedna žena, takođe. Novac, putovanja… Ostvari joj se želja u potpunosti, čak i više. Ali, nije postala srećnija. Sa putovanja sa vraćala sve tužnija, nije imala s kim da podeli te „radosti“; stvari koje je dugo priželjkivala i sada uspela tim novcem da kupi, sada stoje u ormaru i nikako joj ne pomažu da povrati tu radost koju je osetila kada ih je kupovala… I ona je shvatila da nas ne mogu materijalne stvari usrećiti. A da je pronašla unutrašnji mir, ne bi joj bio potreban niko za podelu radosti. Jer, bila bi joj dovoljna njena lična ispunjenost, zar ne?

Šta nas onda može usrećiti?
Sloboda, mir, ljubav, sklad u okolini…
Može li mi iko reći koja je cena totalne slobode?
Koja je cena potpunog mira i sklada sa okolinom?
Dobar odnos sa nekim ko vas podržava i ispunjava, koja je cena toga?
Program nalaže da novac usrećuje ljude, zbog toga imamo milione koji samo gledaju kako će da zarade više para da bi bili srećni. Čak i oni najbogatiji nisu srećni. Programiranje je bilo pogrešno. Da smo bili drugačije programirani ne bi imali želja za toliko nebitnih stvari, kratkotrajnih stvari…

Ali, kao da jednostavno moramo proći proces toga da sami saznamo šta to ne valja, da bi kasnije zaključili šta valja. Koliko ljudi je započelo taj proces, pa opet ponovilo istu grešku?

Na primer: Čovek se oženio četvrti put. Već tri puta je ponovio istu grešku. Do sada bi taj neko već trebao naučiti da koji god šablon da je gurao tri puta, da će se verovatno opet ponoviti dok se on sam ne promeni, a ne njegov partner.

U suštini sebi privlačiš istog partnera, ali sa drugačijom bojom kose i drugačijim imenom, a budući da si sam privukao tog partnera opet ćete igrati istu igru. Pitanje je da li se može naučiti, odgovor je da može. Ali, to ne nauče mnogi jer smatraju da je to njihova sudbina i da je život takav.

A podsvest i dalje ostaje nesvesna. To je pravi problem.

I sve dok ne promenite podsvesni program, koji je u suštini navika, ponavljaćete istu naviku, jer to podsvest radi.

Definicija ludila je: ponavljaš istu stvar iznova i iznova, a očekuješ da se nešto drugačije desi.

Ako ponavljaš istu stvar, isti rezultat ćeš i dobiti.

Ako nam podsvesni um navike kroji priču, pitanje je kako to promeniti.

Treba samo promeniti podsvesni um, jer tu leže navike koje smo, ponoviću, poprimili od drugih ljudi. Sve te navike su došle od drugih ljudi, i zbog toga se retko poklapaju sa onim što želite svesnim umom, što ste u stvari vi i programi koje vi kreirate. A osnovni program podsvesnog uma je onaj koji smo prihvatili u prvih 6 godina našeg razvoja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Arhiva

Facebook