Bacam pogled na četvrtastu ploču na zidu koja neumorno ispušta zvuke: tik-tak, tik-tak… Dva sata je posle ponoći. Na sreću ili na žalost, nemam termometar kako bih ustanovila kolika je temperatura, ali sam i bez njega sigurna da je u velikom plusu. Osećam to po znoju koji se sliva po mojoj koži, po teškom disanju. Vrata terase su otvorena kao i vrata sobe, ali uzalud, ni daška vetra.
Izlazim na terasu jer me vrućina sprečava da utonem u carstvo snova. Napolju je bar za nijansu prijatnije.
Spuštam se na stolicu dok mi pogled luta po polutami i misli počinju poput stihije da se prikradaju i okupiraju moj um. U želji da se oslobodim frustracije koju su izazvale, pokušavam da uhvatim jednu… Ovo stvarno nema smisla! Konstatujem u sebi i to je to… Čvrsto se hvatam za tu frazu i fokusiram.
Smisao i besmisao…
Sve u životu ima neki smisao, mada je smisao relavantan pojam jer smo svi mi različiti (imamo različit pogled na svet, različite vizije), tako da ako nekome nešto ima smisla ili je nešto besmisleno, ne mora biti i ostalim ljudima na planeti.
Nedavno sam sedela u kafiću sa prijateljicom koja je izgubila bebe u osmom mesecu trudnoće. U jednom trenutku joj je pogled odlutao u pravcu devojčice u kolicima.
„Pogledaj kako je slatka! Pogledaj joj kosicu!“, kaže mi glasom punim topline. „Eh da sam uspela da iznesem trudnoću do kraja, moje bi bebe sada imale osam meseci“, registrujem setu u njenom glasu.
Šta reći? Postoje li reči utehe?
Sada se pitam, ima li smisla da jedna takva dobrodušna žena koja bi svojoj deci svakodnevno darivala ogromnu količinu ljubavi i nesumnjivo pokazala pravi put u životu, bude osuđena na takav gubitak? Zar nije besmisleno da ponekad taj najveći Božji dar dobiju žene koje u svom srcu nemaju ni mrve ljubavi, odgovornost i osećaj za potrebe deteta? Ima li smisla da se loše stvari dešavaju dobrim i poštenim ljudima? Zar nije besmisleno da budu pošteđeni bola i patnje oni loši, licemerni i ima li smisla da oni koji su vredni, koji se muče i bore ne budu nagrađeni za svoj trud? Zar nije besmisleno da sve u životu dobiju oni koji se nisu ni potrudili i koji to ne zaslužuju?
Ima li smisla da posao imaju lenjivci, oni koji bezvoljno odlaze na posao i radno vreme provode u ispijanju kafa i tračarenju? Zar nije besmisleno da oni kojima je ugrožena životna egzistencija i koji bi se maksimalno trudili i cenili svoje radno mesto, budu uskraćeni za to? Ima li smisla da ljudi koji žele ljubav, imaju potrebu za njom, ne dobiju ni trunku ljubavi?
Zar nije besmisleno da se ljubav daruje onima koji je ne cene i koji je nipodaštavaju?
Hm… Ima li smisla da sada razmišljam o smislu i besmislu a samo par sati me deli od početka radnog dana? Zar nije besmisleno što sam još uvek budna?
Odlazim u krevet… To sigurno ima smisla!
